Nagle se srece,
naglo i zavrse.




Image and video hosting by TinyPic


Image and video hosting by TinyPic








Image and video hosting by TinyPic
Credits

weebly-counter
lovely you

Postovi


12.05.2014.

3.2

Pusta su polja nade izmedju nas... Ne znam ima li smisla vise ovde ista pisati? Sve su to neki novi zivoti i neke nove price, dok se moja i dalje kotrlja Vama vise ne poznatim tokom... mozda ponekada i navratim. mozda. budite mi dobri kako ste uvek znali biti

04.10.2013.

2.2



Bolje prokockati svoju mladost, nego ne uciniti s njom bas nista.
Vreme je da se zivi.

istinski i bezgranicno, potpuno i nepromisljeno

20.09.2013.

1.2.


Secam se, kada mi je otac ispricao sve o svom prvom velikom rastanku sa roditeljima, davne haljadudevetstosedamdeset i neke.
Bio je septembar, topao i mio. Poslednje zrake Sunca su nezno milovale vec odavno puzutele listove bukve i breze, na drvoredu koji se pruzao u nedogled.
Moj otac je bio sirotinja, zajedno sa svojim bratom i roditeljima.
Ziveli su u supi blizu Save, ali im nikada nista nije nedostajalo sem ponekog rucka ili vecere.
Otac mu je bio zanatlija, a majka snajderica.
Taj dan je pamtio kao da je bio juce. Kao da se sve odigralo pre samo nekoliko sati, ali su ruku na srce od tog dana prosle godine i godine.
Miris strunulog lisca se pruzao miljama daleko i parao nozdrve, ali opet bio je to opojan miris, miris koji je podsecao na dom koji je bio kilometrima daleko. Podsecao je na avliju, vinograde, noci uz Savu, suncana jutra u supi, a ponajvise na bezbrizno djetinjstvo, koje je ostavio iza sebe.
Nije mogao da opise osecanje koje je tada osecao, jer nije imao prikladnu rec, ali danas zna da se to zvala nostalgija.
Imao je 15 godina kada su ga otac i majka ostavili ispred nepoznate, trosne kuce i u ruke mu tutnuli komad slanine, sira, nekoliko jaja i dve vekne hleba, za njega i brata.
Za to popodne, otac je posudio od komsije Vlade(koji je i dan danas ziv) kociju i konja, kako bi ih mogao odvesti u novi dom.
Tog jutra majka je na kola natovarila ono najosnovnije, jer nista drugo nije ni imala. Posteljinu, par komada odece, obucu, par peskira, dva duseka, jastuke i dve deke. To je bilo sve sto su oni mogli da odvoje i da im daju.
Seca se da je bilo podne kada su krenuli, i seca se vrucine kao i Sunca koje ga je przilo po temenu, truckavog puta i prasine koje je stipala oci.
Oko 3h popodne poceli su da se voze beskrajnim drvoredom, put je postao bolji, a prasine gotovo da nije ni bilo.
Na kraju drvoreda se pruzala kuca, kojoj su bili sve blize i blize.
Naposletku, kola su se zaustavila ispred kuce i nastala je tisina. Seca se da je milion listova pevalo svoju tuznu baladu za njihov rastanak, nekada sporije, nekada brze u zavisnosti kako je vetar svirao.
Otac je rekao da je kuca imala preko 5 ogromnih soba i da su oni bili smesteni u onoj koja je uvek gledala na drvored.
Pored njih u drugoj sobi je zivela sestoclana porodica, a u dnu hodnika koji je vodio prema zajednickom kupatilu se nalazila soba u kojoj je zivela udovica sa dvoje dece.
U prizemlju je bila kuhinja, kao i soba gazdarice koja je imala preko 60 leta, kao i kupatilo. Tu su se nalazile jos 3 sobe, sa ljudima koji su se smenjivali kao godisnja doba.
Soba dvojice decaka koji su tek poceli svoj teski zivot je bila jednostavno namestena. Dva kreveta od dasaka bez posteljine, jednim velikim ormarom i dva pisaca stola sa po dve drvene stolice. Tapete u sobi su bile zute, izbledele od Sunca koje je vecno ulazilo i izlazilo u sobu poput nekog nezvanog gosta.
Gospodja im je pokazala kucu i ostavila ih na kraju u njihovoj sobi.
Soba je imala 2 prozora bez zavesa. Moj otac se naslonio na jedan, a njegov brat na drugi.
Rekao je da se ovog dela seca, ali vrlo slabo.
Seca se svoje uplakane majke koja ih je dozivala i podsecala da paze jedan na drugoga, secao se oca koji se jednom okrenuo i imao izraz lica kao da ce zaplakati. Seca se kako su obojica mahali bez prestanka, sa suzama u ocima za roditeljima i konjskim kolima koji su polako klizili u suton, dok najzad nisu postali sitna tacka, da bi na kraju potpuno iscezli.
Stok od prozora bio je gotovo trul i smedje boje, bas kao i godine koje su usledile...
Dalje nemam sta da vam napisem, sem mozda da su za sedmicu dana posli u srednju skolu i da su im nogavice postajale kratke, za vrlo brzo vreme.

Nakon svih teskih godina u siromastvu i brizi, moj otac je danas osoba koja hoda podignute glave, koja se ne predaje i koja ima resenje za svaki problem. Ja se ponosim svojim ocem. Ja volim svog oca. Svoga taticu.
Moj rastanak sa roditeljima od pre koji dan je bio slican ocevom.
Dolazim iz sirotinje u neimastinu.
Iza sebe ostavljam majku koja radi dva posla da bi prehranila porodicu, oca koji ima posao, ali platu nije primio od januara, dva brata koji zasluzuju sve sto sam imala i ja u njihovim godinama.
Bicu jaka zbog njih i sanse koju su mi pruzili. Opravdacu svaki novcic koji sam dobila od njih, dok oni dole gotovo gladuju i sklapaju kraj sa krajem, ali i ja u ovoj tudjini nisam nista bolja.
Mili moji, ovo radim za sebe, ali i za vas, jer jednom ce doci vreme kada vi necete vise moci da privredjujete i zaradjujete novac, a bice vam preko potreban.
Hvala vam na sansi koju ste mi pruzili i poverenju.
Od danas pocinje novo poglavlje- odavde...pa do beskraja.


Stariji postovi